Modni koraci iz moje perspektive
Koliko se često pitam da li sam preterao sa kupovinom? Pogrešnom veličinom? Da li mi je to zaista bilo preko potrebno?
Bogami, često se pitam.
Kad samo pomislim koliko sam puta krenuo u kupovinu sa drugom/drugaricom u svojstvu stiliste, a završio sa punim rukama. Koliko sam samo puta stavljao stvari po cimerovim fiokama i policama jer kod mene nije bilo mesta. Ups, to i dalje radim. I koliko sam samo puta jeo bakin dzem jer sam sav dzeparac, stipendiju i nekad ušteđen novac spiskao, u vecini slucajeva na čizme. A nije IN sići na večeru u menzu radnim danima. Živa bila Vero!
Što se tiče oblačenja tj. modeliranja uvek sam bio za potpunu slobodu. Svaka osoba ima svoj pečat. Mada u dosta slučajeva taj pečat mora ići na dopunu boje. Volim ljude koje umeju da nose stvari, pa makar im dali dzak oni će taj dzak poneti kao Veru Vang. Ovim putem pozdravljam Irenu i njenu božanstvenu torbu istoimene umjetnice. Setih se.
- Ne znam zasto se određenih stvari iz određenih predmeta ne setim ovako. Na ispitu!? No dobro.
Moda nije kombinovanje boja. Moda je umetnost, istorija, stil. Zato ja uz sive kombinacije uvek nosim oker ranac.
U srednjoj školi sam nosio košulje. Široke. Karirane. Imao sam ih u svim mogućim kombinacijama. I tada sam bio čudno gledan, komentarisan. A moja žuta Adidas torba je doživela više uvreda nego Doris Dragović ovih dana. I kod kuće sam par puta bio vraćan na presvlačenje. Nosio sam veliki šal od kašmira. Išao sam na koncert brata i otac me je tom prilikom ubeđivao da ne idem u dzamiju i da ne moram da se bulim već da idem u crkvu. Svašta. Zato i nisam postao neki vernik. Sal i moj otac su krivi za to. Ali danas, svi ti inkvizitori moje garderobe dođu da potraže koji savet i da im spremim kombinaciju. Tako da se moj rad isplatio.
S druge strane, moda i muškarci. Kod nas muškarci postaju sve više prosvećeniji što se stila tiče. Napredovali smo. Na ulici, u prevozu, redu, kafiću, oni se prave da ih nije briga. Daju znake da je na njima prvo što su izvadili iz plakara. Ali nije baš sve tako crno belo. Kao iskusni predatori, oni vrebaju, posmatraju obuću, košulje, dzempere i tašne svojih protivnika kombinujući ih, u glavi, sa svojim stvarima kod kuće. Da, da. To smo mi. Priče za malu decu su one u kojima nam tuđi komplimenti i pogledi ne prijaju.
Na posletku, još koja reč. Istina je da imam dobrih stvari, precenjeno plaćenih, naručivanih, dobijenih, nasleđenih ali isto tako imam i vintidz stvari. One zajedno, po meni čine idealne kombinacije. Moja mama i baka su među prvima otkrile čitavo mesto sa takvim stvarima, seknhendom, stvarima sa carine a bogme i ukradenog. I nazvale su ga Ciga Šop. Naša tradicija je postala da jednom mesečno ide naš trio tamo i mogu vam reći da je to mesto postalo jako popularno među narodom kao i izvor smeha i dobrog raspoloženja, i cenkanja. Zadnji put sam kupio pravo krzno. Dzabaluka. Ta žena očito nije znala šta je prodala. Sve ću to ukombinovati sa kul cipelama i biće to kao milion dolara.
Što se mene tiče – pratim rasprodaje ( i uvek prodjem super jer nosim male veličine ), nervozu i loše raspoloženje uvek lečim tako što sredjujem jedan od zilion maminih plakara, prašina je kod mene uvek dozvoljena kao i haos osim kada je plakar u pitanju ( tu mora sve na mestu da bude, to svi moji prijatelji znaju ) i volim drangulije i marame najviše.
Uvek znam unapred šta ću obući. Kako moja mama kaže, to mi je jedini najveći problem u životu. Kod mene ne postoji rečenica, ja nemam šta da obučem. Šta pročitam, koju muziku poslušam i kakvo mi je raspoloženje, takav je i autfit.
Toliko. Moram na spremanje, već kasnim u najavi.
- Do objavljivanja ovog bloga, sreo sam gospodina sa savršenom oker tašnom. Kod frizera je dobrostojeći deka od 60 i kusur leta imao savršen kaput. Non alon. I danas su se svi, ali svi na stanici okrenuli za mojom torbom.
Biće još reči o modi. Ipak, je ona x faktor u x slučajeva. A sad stvarno kasnim...