Из мог угла о мојим људима

-„ Tvoje malo se završava u dva.“

- Tako nekako.

 Skoro sam čuo ovu strašnu istinu od cimera kada sam želeo da ga na kratko izvučem iz stana. Ali kako biti ravnodušan prema svim mestima koja te jednostavno mame u ovom gradu. Shvatio sam da je bitno razbiti navike izlaženja. Mora se posećivati sve, na široko i na veliko a zatim se ponekad vraćati na dobra proverena mesta. Za dobar provod nije potrebno puno novca, to tvrdim! Osetio sam i doživeo. Ne družim se sa ćutljivim i mirnim osobama, jer ja nisam takav, a sa mojom ekipom je provod uvek zagarantovan. 
Isto tako, morao sam vremenom shvatiti da ne pokušavam spojiti nespojivo. O ljudima je reč, zapravo prijateljima. Druzim se sa par baš kvalitetnih ljudi koji su totalno različiti, sa svakim od njih imam određene teme za priču, za svakog poseban pristup i za svakog mesto izlaska i vrstu muzike. 
Da se razumemo, jedino u vezi količine garderobe i provoda nisam izbirljiv. Ali mora biti centar, po sumnjivim lokalima Autokomande moja faca se ne viđa. A i tu se čovek ne moze obući kul. Ili dobiješ čašu u glavu ili dobiješ čašu po sebi.
Za Savamalu me vezu najlepše uspomene, najkasniji dolasci kući i najveća opijanja prijatelja. Moja opijanja se vezuju za velike događaje kao što je Nova godina ili prvo igranje cugopola. Kada su kul izlasci manje pijem jer volim da odpešačim do stana, da je suprotno verovatno bi me ranom zorom pojelo rasno pseto ispod Politike. A i što bih rekao, crvene pantalone i šešir nikako ne idu u paketu sa gradskim.
Volim gužvu, guranje naroda, češanje ramena o rame, čekanje u redu ispred Tjuba ili ponosno mahanje rukom da imam rezervaciju, ukoliko nisam neplanirno izašao. U poslednje vreme cesto neplanirano izlazim tako da sam prinuđen da se koristim raznim trikovima. Kao sto su ubeđivanje, poricanje nepostojanja mog imena na spisku, praćenje osoba koje imaju rezevaciju kao da su ti rod rođeni ili koristiti veze koje sam stekao družeći se sa Nevenom. To su valjevske veze. Svaki klub ima nekog Valjevca koji ili radi za šankom ili je u obezbeđenju.
Moji izlasci su uvek odlični, jer nisam tip osobe koja izađe da bi se dosađivala. Mora da se dominira, kako bi rekao jedan moj drug. I uvek bude doživljaja kao sto su iskustva sa taksistima. Uvek se super ispričam sa njima, dok Jovana svakog taksistu zna sa fejsa i u 80% slučajeva zna za koga navijaju. Preko ubeđivanja jednog od blizanaca da je on onaj brat koji nije. Ko shvati shvatio je . Do pravljenja čuvenih koktelčicć na klupi i 15o minutnog zadržavanja u ženskom wcu sa drugaricom, dok se napolju devojkama stvarao sekundarni urin. A bilo je jos luđih stvari.
Evo. Poslednji vikend je bio jako zanimljiv. Da dodam mojoj teoriji o vezama sa Valjevom da sam upoznao barmena u Mikseru, koji je iz, naravno Valjeva. Eto veze za rezervaciju. Posle Mikera produžili smo u Mladost Radost Ludost, da budem precizniji bio sam u delu Ludost. I bila je gužva. Ogromna gužva. I bilo mi je divno u tom guranju kod bara. Uh. 
I da, ja sam znao da sam prosečne visine ali to veče sam shvatio da sam prosečne visine patuljka.
Naravno doručak u 5 i susret sa dzinom od pacova sred Beograda u cik zore. Sutradan je bilo još zanimljivije. Opet gužva. Manja. I ono sto je najbitnije zamalo da upoznam ljubav. Ali nisam lepo cuo ime. Sada samo nagađam a i ta ljubav je ubrzo nestala. Kiša, pocepane čarape moje drugarice koja je htela da izgleda promiskuitetno, moja mokra marama koja nam je služila kao kišobran i pogledi naroda u fazonu odakle ovih padoše.
Zato volim grad. Neočekivane stvari i ljude znane i neznane. Upoznavanja i poglede. Prizivanje određenih ljudi mislima. I sve one stvari koje nisi ni svestan da ti se mogu dogoditi.
Jer karma je kucka!

Koliko se često pitam da li sam preterao sa kupovinom? Pogrešnom veličinom? Da li mi je to zaista bilo preko potrebno?

Bogami, često se pitam.

Kad samo pomislim koliko sam puta krenuo u kupovinu sa drugom/drugaricom u svojstvu stiliste, a završio sa punim rukama. Koliko sam samo puta stavljao stvari po cimerovim fiokama i policama jer kod mene nije bilo mesta. Ups, to i dalje radim. I koliko sam samo puta jeo bakin dzem jer sam sav dzeparac, stipendiju i nekad ušteđen novac spiskao, u vecini slucajeva na čizme. A nije IN sići na večeru u menzu radnim danima. Živa bila Vero!

Što se tiče oblačenja tj. modeliranja uvek sam bio za potpunu slobodu. Svaka osoba ima svoj pečat. Mada u dosta slučajeva taj pečat mora ići na dopunu boje. Volim ljude koje umeju da nose stvari, pa makar im dali dzak oni će taj dzak poneti kao Veru Vang. Ovim putem pozdravljam Irenu i njenu božanstvenu torbu istoimene umjetnice. Setih se.

-          Ne znam zasto se određenih stvari iz određenih predmeta ne setim ovako. Na ispitu!? No dobro.

Moda nije kombinovanje boja. Moda je umetnost, istorija, stil. Zato ja uz sive kombinacije uvek nosim oker ranac.

U srednjoj školi sam nosio košulje. Široke. Karirane. Imao sam ih u svim mogućim kombinacijama. I tada sam bio čudno gledan, komentarisan. A moja žuta Adidas torba je doživela više uvreda nego Doris Dragović ovih dana. I kod kuće sam par puta bio vraćan na presvlačenje. Nosio sam veliki šal od kašmira. Išao sam na koncert brata i otac me je tom prilikom ubeđivao da ne idem u dzamiju i da ne moram da se bulim već da idem u crkvu. Svašta. Zato i nisam postao neki vernik. Sal i moj otac su krivi za to. Ali danas, svi ti inkvizitori moje garderobe dođu da potraže koji savet i da im spremim kombinaciju. Tako da se moj rad isplatio.

S druge strane, moda i muškarci. Kod nas muškarci postaju sve više prosvećeniji što se stila tiče. Napredovali smo. Na ulici, u prevozu, redu, kafiću, oni se prave da ih nije briga. Daju znake da je na njima prvo što su izvadili iz plakara. Ali nije baš sve tako crno belo. Kao iskusni predatori, oni vrebaju, posmatraju obuću, košulje, dzempere i tašne svojih protivnika kombinujući ih, u glavi, sa svojim stvarima kod kuće. Da, da. To smo mi. Priče za malu decu su one u kojima nam tuđi komplimenti i pogledi ne prijaju.

Na posletku, još koja reč. Istina je da imam dobrih stvari, precenjeno plaćenih, naručivanih, dobijenih, nasleđenih ali isto tako imam i vintidz stvari. One zajedno, po meni čine idealne kombinacije. Moja mama i baka su među prvima otkrile čitavo mesto sa takvim stvarima, seknhendom, stvarima sa carine a bogme i ukradenog. I nazvale su ga Ciga Šop. Naša tradicija je postala da jednom mesečno ide naš trio tamo i mogu vam reći da je to mesto postalo jako popularno među narodom kao i izvor smeha i dobrog raspoloženja, i cenkanja. Zadnji put sam kupio pravo krzno. Dzabaluka. Ta žena očito nije znala šta je prodala. Sve ću to ukombinovati sa kul cipelama i biće to kao milion dolara.

Što se mene tiče – pratim rasprodaje ( i uvek prodjem super jer nosim male veličine ), nervozu i loše raspoloženje uvek lečim tako što sredjujem jedan od zilion maminih plakara, prašina je kod mene uvek dozvoljena kao i haos osim kada je plakar u pitanju ( tu mora sve na mestu da bude, to svi moji prijatelji znaju ) i volim drangulije i marame najviše.

Uvek znam unapred šta ću obući. Kako moja mama kaže, to mi je jedini najveći problem u životu. Kod mene ne postoji rečenica, ja nemam šta da obučem. Šta pročitam, koju muziku poslušam i kakvo mi je raspoloženje, takav je i autfit.

Toliko. Moram na spremanje, već kasnim u najavi.

-          Do objavljivanja ovog bloga, sreo sam gospodina sa savršenom oker tašnom. Kod frizera je dobrostojeći deka od 60 i kusur leta imao savršen kaput. Non alon. I danas su se svi, ali svi na stanici okrenuli za mojom torbom.

Biće još reči o modi. Ipak, je ona x faktor u x slučajeva. A sad stvarno kasnim...

 

        Ne mogu a da se ne zapitam, kako to grad utiče na nas? Da li je on uvek takav bio, da li je uvek postavljao zahteve koje smo mi ćutke ispunjavali i polako vremenom, mi smo ga navadili i razmazili. Ispunjavamo mu svaki hir. A on nam vraća iznenađenjima, slučajnim susretima i malim pogledima. Beograd ne prestaje da me iznenađuje, a generacije koje je odnegovao me još više umeju iznenaditi. 

    Kada je grad postao tako direktan? Kada su ljudi postali tako direktni? Ili ja nisam poznavao takve do sada...

    Mozda je to i dobra stvar. Ta direktnost. Svako kaze šta želi, bez srama i stida i delimo što imamo na ravne časti. A da li to povlači da smo silno vreme izgubili flertujući, udvarajući se i predstavljajući sebe u što boljem svetlu? 

     - Zdravo, zdravo. Ja želim da se poj**** sa tobom. Doviđenja.

    I poštedimo sebe muke oko izbora garderobe, oko biranja reči, kontrole smeha, suza i ostalog. Ili ipak mi volimo da sve iskomplikujemo, hoćemo da znamo na čemu smo, ali nam informacija koju dobijemo ne odgovara pa pokušavamo da je prilagodimo našim ušima, kroz zilion mrežica koje smo sami upleli oko nas i u koje ćemo, na kraju i upasti i pojesti sebe. Nije čovek iz Krapine bio lud. ( Kanibal )

       Ali kako onda uočiti direktne od romantičnih osoba, a ne prevariti sebe? Pa ne znam ni sam. Grad ih je stvarno dobro kamuflirao. Takve osobe su poput kameleona. Prvo se privuku i onda ne osetiš ono drugo, i kada sve prođe ti se nađeš u čudu, ponavljajući sebi - Gde mi je pamet bila...

      Ali tako se valjda stiče iskustvo. Noć na ulicama Beograda je divna. Da se razumemo, ja pišem o centru, gde i živim, Autokomanda ume da bude kao pogrešno skretanje za neke ljude. Zato ja moje priče vezujem za moje mesto i kraj. I kod mene, mozeš sresti mnoštvo ljudi, svi različiti, kulturni, fini, neki bezobrazni, ali svi dobro obučeni sa istom namerom na kraju. Seks.

     Noć im da tu moć. Široke ulice im daju snagu da se osete moćno. Ili koja čaša vina, ili pak flaša, koju smo popili. A u zoru, nigde nikog poznatog od sinoć, svi karakteri se izgubili sa mrakom.

       - Opasna je prva ljubav, opasne naivne godine i neiskustvo.

      I nikada ne znaš šta te očekuje, da li će grad dati novu ruku ili te zavući u koji pasaž. Ali ja uvek spremim više kompleta. I biram. Pa makar išao i na jednostavno upoznavanje. Ona nikada neće biti prevaziđena, a utisak koji ostavimo, makar pojavom, retko kada izbledi. Ureže se, pa ćemo sledeći put makar upoređivati osobe po kriterijumu utiska.

 - Kako mi reče, meni draga osoba ovih dana, stavi sebe na prvo mesto, uživaj u gradu i zimi koja dolazi a sve ljubavi su samo privremeno tu... 

     Jer lako je predati se. I lako je umreti. Komedija je teška. 

       

       

 

                   Симпатија. Да, да, лепо сте прочитали и видели – С И М П А Т И Ј А. И сам сам веровао да се та реч, из доба мог вртића и нижих разреда, загубила, сакрила негде од нас. Но, преварио сам се. Она ме је стрпљиво чекала и вребала ових година. И пријатно ме изненадила.

                 Скоро сам чуо њу. Мени драга особа, је након тражења и тражења, и након љубљења тоне жабаца не би ли срела принца, на том путу упознала симпатију.

                 Подсећања ради, то је осећај када црвените, иако сте поносно мислили да до тада не поседујете сељачко руменило, осећате чувене лептириће у стомаку и дрхтите целим телом. Е управо то, то је знак да сте срели своју симпатију.

                Да се вратим. Док ми је причала о том дечку, ја сам после 100 година, а знам је толико, поново у њеним очима препознао осећај заљубљености. И тако ми је драго због ње. После свих ствари у њеном животу, она је прва заслужила да се осети тако.

      -Само трен, да се померим с места, да је не урекнем – што би моја баба рекла.

               Тако да ја свим телом и целим срцем верујем у љубав. Нека сам наиван и нека маштам. А само ћу вам рећи, до сада ми се све и остваривало, кад тад.

              Пре неко вече, дођем у ситуацију да се посвађам са једном особом, и то због чега? Па због потенцијалне Моје тј. Његове симпатије. Ужас. И тако изнервиран, бацим се у кревет и обећам себи да ћу престати са тражењем љубави, бар за неко време. И да ћу се у потпуности посветити угађању себи и својим хировима. Мало да волим себе ( није као да то до сада нисам чинио). А љубав, никако да је сретнем, а свашта сам радио, добро, не баш свашта.

               Хвала богу, што се те ноћи нисам зарекао на ,,целибат“ јер би ме коштало памети. И нисам сујеверан, а стално су ми људи говорили – кад престанеш нешто да очекујеш само ће доћи на твој врата. И наравно, као у бајци, 2 дана након мог обећања, датом самом себи, појави се особа. Здрава, права, нормална. Добро, то ћемо још испитати, али бар је стварна. И ја ошамарим себе. Онако добро, људски.

И после како човек да не верује у бајке. За срећне крајеве ћемо видети, мени се ни један још није догодио. Али отом потом...

               Ипак морамо истрпети доста, морамо се нагледати свега и свачега, и на жалост морамо пољубити сваку жабу не би ли упознали Принца На Белом Коњу или Згодну Младу. Али исплати се све. Свака упорност. Свака суза. Свака кап зноја. И живот нам није дао неку другу могућност, него пробај док ти се не свиди.

                Ја верујем. Надам се. И увек се средим, у фулу ( као да је субота), чак и када идем до максија. Шта ако вреба ЉУБАВ? Ту иза ћошка? Из поштанског сандучета? Моје је да се спремим и припремим, исти рецепт предлажем и вама. А и некако смо сами себи лепи кад се скоцкамо. То је и најбитније.

                Да ли ћете оклевати, ићи Северинином песмом – Неће више Лола, или бити са што више девојака/момака и после их искоришћене звати курвама или дебилима, или хватати бидермајере на свакој свадби, чак и ако сте мушкарац, јер све је зарад љубави дозвољено а и ово је 21. век, Ви одлучите...

                  Иако је време прела и посела одавно прошло, ја замишљам месечину, ватру која пламти и звезде које су просуле светло по ливати, а млади љубавници се љубе испод свеже уплашћеног сена.

            Ја имам симпатију. И хоћу да осетим љубав! И хоћу да живим срећно до краја живота!

          -Ево, чак замишљам да овај блог пишем са Монмартра. 

              Људи. Наши пријатељи. Увек су актуелни у нашим животима, имају неко место или им ми придајемо неки значај. Ових дана често помислим на једну особу, наше пријатељство, моју другарицу, и схватим да ми недостаје. Баш.

              Миграције. Право су чудо. Али једина добра ствар у вези њих је што увек набасаш на неку добру душу, увериш се да неискварених и искрених људи има, колико толико, али их има или пак с друге стране упознаш олоше који те натерају да пропишаш мајчино млеко, али и то је искуство. Ваљда.

             Свако моје пријатељство је почело спонтано. И то је добра ствар, бар код мене.

            Тако сам и њу упознао, сасвим спонтано. Имала је држање и умела је и даље уме да носи ствари, да уклопи и да понесе то на прави начин. То прво приметим код људи. Шта ћу када волим моду, а њену Луј Витон ( писаћу као Руси) мараму из Чикага никада нећу заборавити. То је носила када сам је први пут угледао.

           Знам да ово звучи као почетак љубавне приче, али није. Ја јасно делим појмове и термине.

          И деси се студентски начин живота, непрекидно провођење времена. И везивање, које је неизбежно. Ја се тешко везујем за људе, пракса ли је, искуство ли је, тако је. И овај пут било ми је тешко да некоме дам шансу и пружим му руку која се зове – буди ми добар, најбољи пријатељ. И морало је да прође доста тога. Мојих тестова, сплетки, ствари које морају да буду по мом ( јер умем да будем јако тешка особа, признајем) , али све их је успешно савладала. Са одличним успехом. И навикао сам на њу. Чудан је осећај када узме слободан дан, и моја лупетања немају повратну информацију и када немам ујутру нападан смех да чујем. И увек је била ту, и за коју сузу и за коју тајну, баш као најбољи пријатељ. То је и постала. Мој најбољи пријатељ на Академији, јер ипак је она знала да ми купи моје омиљене гумене бомбоне, пуну кесу. И оно што ја највише ценим код људи, а она је то имала, способност да кажу своје мишљење које није сагласно са мишљењем већине и да бране оне људе до којих им је стало. Зато увек застанем и кажем БРАВО таквим људима!

            Она је једна од пријатеља које поштујем, чије мишљење ценим и радо послушам, ако тај дан нисам устао на леву ногу и нисам решио да будем својеглав. Она је једна од особа које ми значе и које ми је живот ставио на пут, и хвала му.

           Али имао сам среће, много среће. Јер сам, управо на том животном путу, упознао тону квалитетних људи. Људи који не пролазе кроз наш живот реда ради, већ њему дају неко своје обележје, остављају неки траг. Мој живот до сада, избраздан је таквим отисцима – стопама добрих људи. Зато ја верујем у људе, бајке и срећне крајеве. И у наду.

              И признајем, био сам себичан. Наши путеви су се раздвојили, свако иде за својим светлом. Ја знам да је њој сада супер и да проводи квалитетно време. Али дођу периоди када желим да је ту, поред мене, да јој шапнем нешто. Будем себичан. Али она је мој пријатељ.

              Јер на крају свега, људи су пролазни. Уђу, прођу, али њихови животи су вечни и непоновљиви. Зато пружимо увек шансу, пружимо руку. Један осмех. Ја сам научио.

              Није тешко бити фин, шааааалим сеее. 

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.