Из мог угла о мојим људима

                   Симпатија. Да, да, лепо сте прочитали и видели – С И М П А Т И Ј А. И сам сам веровао да се та реч, из доба мог вртића и нижих разреда, загубила, сакрила негде од нас. Но, преварио сам се. Она ме је стрпљиво чекала и вребала ових година. И пријатно ме изненадила.

                 Скоро сам чуо њу. Мени драга особа, је након тражења и тражења, и након љубљења тоне жабаца не би ли срела принца, на том путу упознала симпатију.

                 Подсећања ради, то је осећај када црвените, иако сте поносно мислили да до тада не поседујете сељачко руменило, осећате чувене лептириће у стомаку и дрхтите целим телом. Е управо то, то је знак да сте срели своју симпатију.

                Да се вратим. Док ми је причала о том дечку, ја сам после 100 година, а знам је толико, поново у њеним очима препознао осећај заљубљености. И тако ми је драго због ње. После свих ствари у њеном животу, она је прва заслужила да се осети тако.

      -Само трен, да се померим с места, да је не урекнем – што би моја баба рекла.

               Тако да ја свим телом и целим срцем верујем у љубав. Нека сам наиван и нека маштам. А само ћу вам рећи, до сада ми се све и остваривало, кад тад.

              Пре неко вече, дођем у ситуацију да се посвађам са једном особом, и то због чега? Па због потенцијалне Моје тј. Његове симпатије. Ужас. И тако изнервиран, бацим се у кревет и обећам себи да ћу престати са тражењем љубави, бар за неко време. И да ћу се у потпуности посветити угађању себи и својим хировима. Мало да волим себе ( није као да то до сада нисам чинио). А љубав, никако да је сретнем, а свашта сам радио, добро, не баш свашта.

               Хвала богу, што се те ноћи нисам зарекао на ,,целибат“ јер би ме коштало памети. И нисам сујеверан, а стално су ми људи говорили – кад престанеш нешто да очекујеш само ће доћи на твој врата. И наравно, као у бајци, 2 дана након мог обећања, датом самом себи, појави се особа. Здрава, права, нормална. Добро, то ћемо још испитати, али бар је стварна. И ја ошамарим себе. Онако добро, људски.

И после како човек да не верује у бајке. За срећне крајеве ћемо видети, мени се ни један још није догодио. Али отом потом...

               Ипак морамо истрпети доста, морамо се нагледати свега и свачега, и на жалост морамо пољубити сваку жабу не би ли упознали Принца На Белом Коњу или Згодну Младу. Али исплати се све. Свака упорност. Свака суза. Свака кап зноја. И живот нам није дао неку другу могућност, него пробај док ти се не свиди.

                Ја верујем. Надам се. И увек се средим, у фулу ( као да је субота), чак и када идем до максија. Шта ако вреба ЉУБАВ? Ту иза ћошка? Из поштанског сандучета? Моје је да се спремим и припремим, исти рецепт предлажем и вама. А и некако смо сами себи лепи кад се скоцкамо. То је и најбитније.

                Да ли ћете оклевати, ићи Северинином песмом – Неће више Лола, или бити са што више девојака/момака и после их искоришћене звати курвама или дебилима, или хватати бидермајере на свакој свадби, чак и ако сте мушкарац, јер све је зарад љубави дозвољено а и ово је 21. век, Ви одлучите...

                  Иако је време прела и посела одавно прошло, ја замишљам месечину, ватру која пламти и звезде које су просуле светло по ливати, а млади љубавници се љубе испод свеже уплашћеног сена.

            Ја имам симпатију. И хоћу да осетим љубав! И хоћу да живим срећно до краја живота!

          -Ево, чак замишљам да овај блог пишем са Монмартра. 

              Људи. Наши пријатељи. Увек су актуелни у нашим животима, имају неко место или им ми придајемо неки значај. Ових дана често помислим на једну особу, наше пријатељство, моју другарицу, и схватим да ми недостаје. Баш.

              Миграције. Право су чудо. Али једина добра ствар у вези њих је што увек набасаш на неку добру душу, увериш се да неискварених и искрених људи има, колико толико, али их има или пак с друге стране упознаш олоше који те натерају да пропишаш мајчино млеко, али и то је искуство. Ваљда.

             Свако моје пријатељство је почело спонтано. И то је добра ствар, бар код мене.

            Тако сам и њу упознао, сасвим спонтано. Имала је држање и умела је и даље уме да носи ствари, да уклопи и да понесе то на прави начин. То прво приметим код људи. Шта ћу када волим моду, а њену Луј Витон ( писаћу као Руси) мараму из Чикага никада нећу заборавити. То је носила када сам је први пут угледао.

           Знам да ово звучи као почетак љубавне приче, али није. Ја јасно делим појмове и термине.

          И деси се студентски начин живота, непрекидно провођење времена. И везивање, које је неизбежно. Ја се тешко везујем за људе, пракса ли је, искуство ли је, тако је. И овај пут било ми је тешко да некоме дам шансу и пружим му руку која се зове – буди ми добар, најбољи пријатељ. И морало је да прође доста тога. Мојих тестова, сплетки, ствари које морају да буду по мом ( јер умем да будем јако тешка особа, признајем) , али све их је успешно савладала. Са одличним успехом. И навикао сам на њу. Чудан је осећај када узме слободан дан, и моја лупетања немају повратну информацију и када немам ујутру нападан смех да чујем. И увек је била ту, и за коју сузу и за коју тајну, баш као најбољи пријатељ. То је и постала. Мој најбољи пријатељ на Академији, јер ипак је она знала да ми купи моје омиљене гумене бомбоне, пуну кесу. И оно што ја највише ценим код људи, а она је то имала, способност да кажу своје мишљење које није сагласно са мишљењем већине и да бране оне људе до којих им је стало. Зато увек застанем и кажем БРАВО таквим људима!

            Она је једна од пријатеља које поштујем, чије мишљење ценим и радо послушам, ако тај дан нисам устао на леву ногу и нисам решио да будем својеглав. Она је једна од особа које ми значе и које ми је живот ставио на пут, и хвала му.

           Али имао сам среће, много среће. Јер сам, управо на том животном путу, упознао тону квалитетних људи. Људи који не пролазе кроз наш живот реда ради, већ њему дају неко своје обележје, остављају неки траг. Мој живот до сада, избраздан је таквим отисцима – стопама добрих људи. Зато ја верујем у људе, бајке и срећне крајеве. И у наду.

              И признајем, био сам себичан. Наши путеви су се раздвојили, свако иде за својим светлом. Ја знам да је њој сада супер и да проводи квалитетно време. Али дођу периоди када желим да је ту, поред мене, да јој шапнем нешто. Будем себичан. Али она је мој пријатељ.

              Јер на крају свега, људи су пролазни. Уђу, прођу, али њихови животи су вечни и непоновљиви. Зато пружимо увек шансу, пружимо руку. Један осмех. Ја сам научио.

              Није тешко бити фин, шааааалим сеее. 

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.