Из мог угла о мојим људима

              Људи. Наши пријатељи. Увек су актуелни у нашим животима, имају неко место или им ми придајемо неки значај. Ових дана често помислим на једну особу, наше пријатељство, моју другарицу, и схватим да ми недостаје. Баш.

              Миграције. Право су чудо. Али једина добра ствар у вези њих је што увек набасаш на неку добру душу, увериш се да неискварених и искрених људи има, колико толико, али их има или пак с друге стране упознаш олоше који те натерају да пропишаш мајчино млеко, али и то је искуство. Ваљда.

             Свако моје пријатељство је почело спонтано. И то је добра ствар, бар код мене.

            Тако сам и њу упознао, сасвим спонтано. Имала је држање и умела је и даље уме да носи ствари, да уклопи и да понесе то на прави начин. То прво приметим код људи. Шта ћу када волим моду, а њену Луј Витон ( писаћу као Руси) мараму из Чикага никада нећу заборавити. То је носила када сам је први пут угледао.

           Знам да ово звучи као почетак љубавне приче, али није. Ја јасно делим појмове и термине.

          И деси се студентски начин живота, непрекидно провођење времена. И везивање, које је неизбежно. Ја се тешко везујем за људе, пракса ли је, искуство ли је, тако је. И овај пут било ми је тешко да некоме дам шансу и пружим му руку која се зове – буди ми добар, најбољи пријатељ. И морало је да прође доста тога. Мојих тестова, сплетки, ствари које морају да буду по мом ( јер умем да будем јако тешка особа, признајем) , али све их је успешно савладала. Са одличним успехом. И навикао сам на њу. Чудан је осећај када узме слободан дан, и моја лупетања немају повратну информацију и када немам ујутру нападан смех да чујем. И увек је била ту, и за коју сузу и за коју тајну, баш као најбољи пријатељ. То је и постала. Мој најбољи пријатељ на Академији, јер ипак је она знала да ми купи моје омиљене гумене бомбоне, пуну кесу. И оно што ја највише ценим код људи, а она је то имала, способност да кажу своје мишљење које није сагласно са мишљењем већине и да бране оне људе до којих им је стало. Зато увек застанем и кажем БРАВО таквим људима!

            Она је једна од пријатеља које поштујем, чије мишљење ценим и радо послушам, ако тај дан нисам устао на леву ногу и нисам решио да будем својеглав. Она је једна од особа које ми значе и које ми је живот ставио на пут, и хвала му.

           Али имао сам среће, много среће. Јер сам, управо на том животном путу, упознао тону квалитетних људи. Људи који не пролазе кроз наш живот реда ради, већ њему дају неко своје обележје, остављају неки траг. Мој живот до сада, избраздан је таквим отисцима – стопама добрих људи. Зато ја верујем у људе, бајке и срећне крајеве. И у наду.

              И признајем, био сам себичан. Наши путеви су се раздвојили, свако иде за својим светлом. Ја знам да је њој сада супер и да проводи квалитетно време. Али дођу периоди када желим да је ту, поред мене, да јој шапнем нешто. Будем себичан. Али она је мој пријатељ.

              Јер на крају свега, људи су пролазни. Уђу, прођу, али њихови животи су вечни и непоновљиви. Зато пружимо увек шансу, пружимо руку. Један осмех. Ја сам научио.

              Није тешко бити фин, шааааалим сеее.